Трагови им смрде нечовјештвом

Весели Сергеј на сарајевској премијери

Како написати релативно озбиљан текст о лажљивцу какав је глумац Сергеј Трифуновић, односно о његовом поступку из којег се непретно вадио као мало дете када разбије чашу, па покушава да убеди мајку да није криво? Са друге стране размишљам да ли је ова карикатура од човека вредна текста, а онда закључим да јесте, и да свако од нас треба да реагује на поступке какав је направио поменути глумац када је на себе обукао мајицу човека чије је јединица одговорна за смрт стотињак војника некадашње југословенске народне армије. Сергеја треба назвати правим именом, он је пре свега нечовек када правдајући се незнањем носи мајицу са ликом убице Срба, он исмејава жртве које су на перфидан начин побијене у сред града, он је издајник јер слави издајника свог народа који је при томе и злочинац, он је најобичнији лажов који је ухваћен у лажи. Он је све што му није требало да буде, морална наказа која се чак искрено не каје због свог поступка него јефтиним лажима покушава да оправда свој (не)чин.

Трагови Дивјакових злочинаца

Нису тада у сарајевској Добровољачкој улици мучки, из заседе и на превару убијани само Срби, међу, да нагласим регуларном војском ЈНА, било је војника разних националности са простора некадашње Југославије, утолико је овај злочин чак превазишао и националну мржњу. Тада су и поред гаранција нерегуларних, паравојних јединица муслиманске војске о мирном повлачењу јна и предаји касарне, иа заседе, кршећи своје обећање, јединица којом је командовао Јован Дивјак, на конвој ЈНА отворили ватру, побили око сто припадника ЈНА и чланова њихових породица одређен број притоврили и касније мучили у сарајевским казаматима. Тадашњи догађај у Добровољачкој улици је класичан случај кршења обичаја ратовања и међународног права, и да је свет праведније место, Дивјак и тадашњи бошњачки функционери увелико би били кажњени.
Да ствар са Сергејем буде пикантнија (ако је то могуће) побринуо се Драган Бјелогрлић својом изјавом како му је жао што његов дугогодишњи пријатељ Јован Дивјак не може да присуствије сарајевској премијери филма Монтевидео. Колико год запањујућа била изјава Драгана Бјелогрлића још је гора чињеница да је осим огорченог српског народа народа, родитеља настрадалих у добровољачкој, Јукома, Борачких организација из Републике Српске,  мало јавних личности реаговало на овакав, благо речено гаф Сергеја и Драгана. Озбиљну критику упутио им је колега Паскаљевић који је једини јавно назвао ствари правим именом.

Родитељи: уместо извињења - увреде

Држава Србија ћути, али тешко ми је да замислим како би држава била ревносна да је рецимо неког припадника националних организација ухапсила са мајицом на којој је Ратко Младић. Зашто је битнији злочинац какав је Дивјак од побијених Срба, да ли држава Србија има легитимитет и вољу да злочини над Србима буду кажњени, да ли има храброст да поступке као што су поступци Драгана и Сергеја казни на адекватан начин, да их јавно прозове за овакве поступке? Покушајте да замислите да се нешто слично десило у Хрватској или Босни, мислите да би прошло овако безболно? За разлику од нас Хрвати брину о свом националном поносу и сигурно би реакција била на нивоу целе земље, а овакви квази ументници би били кажњени вечним игнорисањем од стране народа.

Њих двојица су одабрали, Дивјак им је изгледа милији од оног ко су и шта су, свој понос и углед у очима свог народа мењали су за човека чије су руке крваве и то је чињеница која стоји без обзира на неправду и закулисане радње које прате цео случај Добровољачке. Народ ће знати да се одреди према оваквим сподобама, посебно због недостатка било каквог кајања и покушавања да се цео случај банализује, е па неће моћи, сами сте себе укаљали и сада носите своје бреме издајица јер то и јесте.

Злочин у Добровољачкој